Mhm A-ha Oh Yeah Da-da

*


13.08.2018.

.... i da dođem na red!


            Toliko me toga muči, a svaka muka koju imam potiče od drugih ljudi. Zbog jedne banalne situacije koja mi se danas desila shvatila sam koliko samu sebe nimalo ne cenim. Ne baš da se ne cenim, jer znam odlično koliko vredim, nego je problem u tome koliko svoje energije trošim na to da dokažem svima kakva sam. I to da ja moram iznova nekome da pokažem da sam vredna njegove pažnje, truda i vremena je u meni toliko duboku ukorenjeno da ponekad i ne vidim koliko me ljudi gaze. Najiskrenije, odnosi se čak i na porodične odnose, možda i na one najbliže. Odnosi se i na prijateljstva, i na ljubavne veze, i na sve one kretene koji se potencijalno pojavljuju tu negde. Nije dovoljno da prosto budeš to što jesi da bi neko ostao, da bi neko učinio pravu stvar za tebe (to su najveći kompleksi koje sam ponela iz veze sa K.om). Ne, apsolutno ne. Jer svaki odnos, pa i odnos sa majkom, u meni budi najveće sumnje da ništa od onoga što sam ja i što radim nije dovoljno dobro i samim tim se zadovoljavam svakim minimumom koji mi neko pruži, jer nisam ni svesna koliko zaslužujem zbog proklete sumnje. Zato što niko ne kaže nijednu lepu reč, ne pruži pomoć, ne da nikakav znak. I nije da patim od toga da neko vidi mene i bilo koji moj napredak, nego smo ljudi jbt i svima nam treba malo podrške. Ne pamtim čak ni kada sam poslednji put nekoga zagrlila.

            Danas sam poslala mail jednoj asistentkinji na fakultetu, pitala sam je da li ima jednu knjigu u pdf-u da mi prosledi. Ona me je par minuta nakon toga pozvala telefonom, jer je od ranije imala moj broj, i rekla mi je da dolazi za sat vremena u moj grad i daće mi je. To je tako banalno, a meni se plakalo. Mogla je prosto da mi napiše da nema knjigu i to je to, a ona me je pozvala i donela je. Meni se plakalo. Možda je jadno, ali stvarno sam se osećala tako. Ljudi za koje ja svakodnevno dubim na trepavicama i padam od truda, oni u koje ulažem svoje vreme i sebe, ne miču nijednim prstom.



Stariji postovi


From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.

BROJAČ POSJETA
184176

Powered by Blogger.ba