Mhm A-ha Oh Yeah Da-da

*


05.01.2017.

Ovo je srce oduvijek sa mnom… Koliko smo samo krvavih puta išli po brdu, išli po ravnom.

           

                I zima je polako došla. Ja zimu računam tek sa prvim snegom. A on, evo, pomalo veje od juče, znači ipak je zima. I proći će zima uskoro, samo da prođe ovaj najduži mesec. Ne volim dane kojima mrak pada u 4 popodne. Ne volim mrak. Mada su zalasci sunca i zimi prelepi, zore nisu tako magične kao leti. A zora je ipak moje vreme.

                Sanjala sam tatu juče. Moram da priznam, puno se zalomilo slučajnosti oko Nove godine koje su me podsetile na njega. Mislila sam na njega za doček dok sam slušala Bijelo dugme, je rih je on baš voleo. Onda smo u povratku iz Niša prošli kolima putam kojim me je jedino on vozio, a K-ov drug pitao je kako se zove jedan znak na putu i ja sam znala odgovor, jer mi je tata to jednom prilikom kada me je vozio do Niša rekao. To mi je izmamilo osmeh na lice. Zatim, dok smo bili u restoranu, u pauzama kada bend nije svirao, puštali su grčku muziku. U svemu tome, mada je to možda nekome potpuna glupost, ja osetim njegovo prisustvo. Juče sam razmišljala da lid a spavam ili da se obučam i odem do grada. Na kraju sam ipak legal, bilo je 2 u toku dana. I sanjala sam jako čudan san. Dešava se na donjem spratu kuće, u sobama gde je on provodio najviše vremena. Ja sam gore i svađam se sa majkom, pitam je “Zašto mi ne možemo da budemo normalno porodica, zaštoo?” i tako nešto vičemo, pa strčavam dole. Dole u dnevnoj sobi sede neki ljudi, poznala sam jednog komšiju, ostale nisam pozvala, mada moram da priznam da mi jedan čovek zaličio na dedu, iako se ja njega ne sećam nikako sem sa slika. Svima sam pružila ruku. Sobe su inače drugačije u smislu da su kuhinja i dnevna soba spojene u jednu veliku sobu, upravo onako kako je tata godina planirao da preuredi sprat. Odlazim do njega, koji stoji za šporetom i očigledno priprema obrok za sve te ljude. Drži tiganj i u njemu prži jaja. Neverovatno da u svim mojim snovima on izgleda mladoliko i lepo, ne onako kao poslednje godine. Prišla sam mu i tuho rekla “Možeš li da izađeš napolje da popričamo?”, aon j eodgovorio “Ne mogu sada, vidiš da spremam nešto.”. Ja sam se okrenula i izašla napolje, stala sam do ulaznih vrta, naslonila se i plakala. I kad sam se opkrenula da pogledam njih na donjem spratu, izgledali su mi tako daleko, kao da je ovaj naš hodnik bar pet puta duži nego što zaista jeste. I dok sam tako stajal ai plakala, u naše dvorište ušao je očigledno neki njegov prijatelj koga isto ne znam i kad sam rekla zašto plačem, on mi je odgovorio da će sad otići unutra da popriča sa njim. Tu sam se probudila. Ne znam na koji način bih protumačila san, ali ipak drago mi je što sam baš tada zaspala jer prošlo je već izvesno vreme kako ga nisam sanjala. Što je itekako čudno s obzirom da sanjam svaki put kad spavam.

                Ova godina me već nervira. Majku još uvek nisam ni videla od 31, iako smo u istom gradu. Faktički, osećam se kao da živim sama u ogromnoj kući u koju ona svrati na dan, dva čisto da ispuni svoju obavezu. Sve u svemu, baš me briga. Ali da nema ovog zeke nemam pojma šta bih radial. Ovako se ipak ne osećam potpuno samo. Bar imam kome da se obratim. Pa ne mora ni da odgovara, who cares. Neki ljudi tu toliko nesvesni svoje sreće i uzimaju je zdravo za gotovo, kao neku apsolutno sigurnu stvar…a nije to baš tako. Ne znaju koliko toga imaju što u trenutku mogu da izgube. I to je jako žalosno.

                Želim sebi da ove godine budem manje sama. I manje usamljena. I više srećna.

 

               


Stariji postovi


From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.

BROJAČ POSJETA
147611

Powered by Blogger.ba