Mhm A-ha Oh Yeah Da-da

*


25.04.2017.

When God closes a door, he opens a dress.


           Kad razmišljam o nekim prijateljskim ili ljubavnim odnosima, ili prosto o poznanstvima koja sam imala do sad, nemam pojma kako su neki od tih odnosa počeli. Evo, na primer, ova žena mog života, odnosno najbolja drugarica – nemam predstavu kako smo se upoznale. Ne sećam se. Ma ni delić našeg prvog susreta. Bilo je na fakultetu, to sigurno, ali kao da mi je neko izbrisao taj početak. Isto tako uopšte ne pamtim kako su se neki odnosi završili. Ne znam ni razlog. 

            Kod  mene postoji to nešto vrlo podmuklo, ružno, ja to najiskrenije kažem jer mi se ne dopada to moje ponašanje, da ne umem baš da prekidam odnose kako treba. Ono što ja uradim kad rešim da sa nekim više ne provodim svoje vreme je da prestanem da mu se javljam. Počnem da redukujem našu komunikaciju dok se prosto to ne svede na minimum i osoba shvati da je njeno vreme kod mene isteklo.

            To verovatno nije okej, ali nekad prosto ne znam šta bih rekla toj osobi. Ima ta jedna devojka koja je stvarno dobra osoba, zabavljala se dugo sa K-ovim drugom, fina je, pametna, obrazovana, iz dobre kuće, znači sve potpuno okej. Ali meni ona ne prija. Ne prija mi nikako jbt. Svaki put kada sam se videla sa njom ona prosto zrači negativnom energijom i kad se vratim kući nakon našeg susreta ja budem sva pokisla. I onda K. kaže kako meni niko ne odgovara jer on ne razume to. Devojka deluje kao da ima sve, a kad kreneš da se sa njom družiš shvatiš koliko je pesimistična i zaglavljena u ovoj sredini. I kako njoj reći da je super, ali mi njeno društvo ne odgovara, a da se ne uvredi? Ne znam. Zato kada me je zvala da se vidimo rekla sam da ne mogu i tako, nakon par poziva, prestala je da me zove. Meni je to palo kao olakšanje.

            Postoje takođe i prijateljstva koja su se isto tako nekako završila, ali potpuno nesvesno. Nisam namerno prekidala komunikaciju, već je vreme učinilo svoje da se sve manje čujemo. Imala sam nekad tog najboljeg druga i fino prijateljstvo sa njim tokom srednje škole. Kasnije se to prijateljstvo odvijalo pomalo čudno, u nekim etapama. Ali kad god bismo se videli i čuli to je bilo kao da nije prošao nijedan dan da pre toga nismo komunicirali. On je sada, koliko ja znam, na drugom kontinentu, pa i da hoću nemam baš neke uslove da to prijateljstvo podstičem. Naš poslednji razgovor protekao je najnormalnije. Rekao je da se plaši za sebe, jer vidi šta se sve desi sa ljudima koji dođu tamo, kako se promene. A ja sam rekla da se nimalo ne brinem za njega, jer on odlično poznaje samog sebe i zrela je osoba, i da ga sve to neće promeniti. Pročitala sam skoro neki citat Artura Milera koji glasi 'I may think of you softly from time to time. But I'll cut off my hand before I ever reach for you again.'. I taj me je citat podsetio na njega i naše prijateljstvo. Jer, iskreno, meni naše prijateljstvo nedostaje. Moj životni gubitak i sve faze kroz koje sam prolazila ne može da razumem neko ko sve to isto nije prošao. Zato, skoro 3 godine kasnije, shvatam o čemu mi je on pričao kad mi je otac umro. Mislim o njemu sve lepo, i volim uspomene koje imamo, sve kafe, žurke, pivo na keju, šetnje, razgovore, dane i noći provedene zajedno, i celo prijateljstvo koje nikad, ali baš nikad nije prešlo granicu da bude nešto više. Ne kajem se za sve moje najintimnije što sam sa njim podelila, jer i ja o njemu znam čak i više nego što bi trebalo. Ne kajem se ni što sam se zbog njega posvađala sa drugaricama i cimerkom, pa sam poslednje godine faxa živela sama. To je sve okej. On je jedina osoba koja je mene odlučno podsticala da napišem svoju knjigu. Na kraju, možda smo se mojom krivicom i udaljili i možda sam se malo i ogrešila u svemu tome. Ali znam da neću uzeti telefon i pozvati ga, jer se moja prijateljstva završavaju upravo ovako. 

            Kada ljudi besne jedni na druge, kada se zaista svadjaju i vređaju, kada razbijaju telefone i ruke, nakon svega toga, kada se strasti stišaju i glave ohlade, dođe pomirenje. Ako ništa drugo, bar možeš da se uhvatiš za tu poslednju svađu i da odatle kreneš da rešavaš problem u tom odnosu. Kada se ne svađaš, kada čak ništa i ne govoriš (jer nemaš ni šta više da kažeš), nego tiho, najtiše izađeš iz nečijeg života - tu popravke nema. Tu je sve odavno gotovo. Nisam na to ponosna, ali to je moj način.


Noviji postovi | Stariji postovi


From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.

BROJAČ POSJETA
153671

Powered by Blogger.ba