Mhm A-ha Oh Yeah Da-da

*


11.12.2017.

I'm as free as a bird now and this bird you'll never change.


Postoji jedna ženska osoba na bloggeru koju toliko poštujem i cenim, ali sa kojom nisam mogla da nađem zajednički jezik i čini mi se da je svaki razgovor sa njom bio jedna mala rasprava. Tako imam ovu jednu drugaricu sa kojom imam isti odnos. Ne mogu da razumem te ljude koji od svojih prijatelja očekuju da samo ćute i klimaju glavom na sve što ti kažeš i uradiš. Iz tog njenog stava sam shvatila da u stvari ona meni nikad ništa iskreno ne govori šta misli. Meni treba prijatelj koji će da kaže „Hej, Z, to što radiš, misliš, govoriš je glupo kao k i prestani“. Meni je to pravo prijateljstvo. Nije prijateljstvo ako ćutiš kao mula i zavijaš mi neke u oblande. 

Mi smo već par puta u poslednje vreme imale male sukobe. Verovatno je to zbog toga što sam smatrala da kako vreme prolazi mi smo mnogo bliže i bolje smo drugarice pa mogu iskreno da joj kažem ono što mislim. Međutim, kao i blogerka sa početka mog posta, ona sve što joj kažeš, a što joj ne odgovara, automatski smatra kao lični napad na nju i počinje da se brani. Iako je potpuno jasno da meni nikad nije namera da je uvredim niti bilo šta slično, nego je ono što joj govorim dobronamerni savet. A onda dolazimo do suštine onogo što me najviše živcira: kad joj kažem to nešto i ona me ne posluša, posle nekog vremena počne da mi kuka za tu stvar koju je uradila. To ja stvarno ne mogu da slušam. Pre 10 dana lepo sam joj rekla da mi ne kuka više jer smo već o tome pričale i sada me ne interesuje. Ali svaki put, svaki! 

U petak smo imale još jednu takvu situaciju i moram da priznam da sam burnije reagovala nego ranije samo zbog toga što mi je potpuno van pameti ono što je uradila. Bukvalno par minuta nisam mogla da dodjem sebi od šoka. Pre možda mesec i više pisala sam post delimično o njoj u kojem sam se pitala da li sam dobar prijatelj i sad znam da jesam dobar prijatelj jer kad je meni neko drag i kad mi je do njega ljudski stalo, ne mogu da ga gledam kako se debiliše i greši. Ona je naravno počela da mi se pravda i da me ubeđuje da je to nešto super, ono woow extra, i kao da sam joj ja tu neki neprijatelj, pri tome znam celu njenu situaciju. Videla sam da se malo uvredila, i onda nakon toga kad sam je pitala nešto drugo, ona je već počela sa onim „pa ne mogu sad to da ti obećam, vidiš kako je ovo ispalo, ne znam kako ću bla bla“, a što je u vezi sa prethodnom raspravom (ne želim da pišem konkretno o čemu se radi), znači već je počela indirektno da mi se žali zbog onoga što je uradila, i na to sam ja vrlo drsko i odsečno odgovorila. Pošto je to bilo u petak ujutru, tog dana sam dok nisam zaspala razmišljala o njoj i na kraju sam shvatila da mi je bilo krivo, ne što sam to rekla (jer sam apsolutno u pravu za to što sam rekla), već što se uopšte mešam i želim dobro nekome ko to uopšte ne ceni, nego će da ceni onoga ko ga tapše po ramenu dok stoji korak ispred provalije. Rešila sam da se više ne uplićem emotivno u njene stvari i generalno u to prijateljstvo.



Noviji postovi | Stariji postovi


From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.

BROJAČ POSJETA
170499

Powered by Blogger.ba