Mhm A-ha Oh Yeah Da-da

*


31.10.2017.

Kupi mi haljine, srebrne lančiće, crvene maline i kartu do Amerike (baš ovim redosledom).



            Ništa lakše nego ne pisati ovde već mesec dana, posebno kad tvoj blog izgubi svoju primarnu svrhu. A ceo mesec prođe tek tako, ide vreme. Pre 2 dana primila sam divnu vest i to me je onako psihički malo “podiglo” i držaće me tamo do Nove godine. Ostaje mi da se nadam da će mi samim tim sledeća godina biti daleko bolja od ove, jer je ovo bila godina u kojoj sam definitivno najmanje marila za bilo šta. A opet, možda je ovo i dobra godina kad pogledam unazad i vidim koliko sam radila na sebi.

            Ovih dana sam se nešto zamislila i zapitala se da li sam ja dobra drugarica? Da li sam dobar prijatelj? Prvo što sam nekako zaključila jeste da meni nijedna drugarica sa fakulteta, znači koleginica sa mog departmana, ne može da bude toliko dobra drugarica kao one drugarice koje znam npr. još iz srednje škole. Ne znam stvarno zašto je to tako. Možda zato što će tu uvek da se javlja ono pitanje kako do posla, kao što je pre toga bilo ono koja je koji ispit i kako položila, i sve tako u krug. Kao da uvek postoji neki rivalitet, ali rivalitet koji je potpuno sakriven i podmukao, a koji meni nimalo ne prija. A da ne pričamo o tome da apsolutno svaki razgovor mora da se vrti oko fakulteta i ljudi sa fakuleta i da moj mozak to ne može da podnese. Volim svoje drugarice van fakulteta jer tu i tamo kažem neku zanimljivost sa ispita, a onda ostatak razgovora pričamo o svim drugim raznovrsnim temama.

            Imam tu jednu drugaricu sa fakulteta za koju stvarno ne mogu ništa loše da kažem. Dobra je osoba, stvarno jeste, i sve je generalno okej. Međutim, njen način razmišljanja o svim stvarima iz života mene izbacuje iz takta. Prvi put kada sam shvatila koliko je njeno razmišljanje nekako naivno je onda kada je pričala o svom sada  već bivšem dečku, ali sam mislila da je ona takva samo u tim ljubavnim temama jer prosto nema iskustva. Ali nije tako i kako vreme prolazi vidim koliko se nas dve razlikujemo. E, sad, ja volim ljude koji nisu kao ja (mislim, K. i ja smo nebo i zemlja, ali se ipak slažemo) jer samim tim što stvari vide drugačije mogu na mene da utiču, mogu nešto da naučim, mogu da dobijem neki dobar savet i sl. Problem je što njena različitost takve prirode da u meni budi nervozu i jedini uticaj koji na mene ima jeste da se polako udaljavam od nje i da to činim potpuno nesvesno. Dok pre neki dan nisam razmislila i shvatila da sam to uradila, da sam se udaljila.

            Teška sam osoba i tu nema rasprave. Teška sam kao crna zemlja, što mi je rekao jedan astrolog. Ako znamo da u ljubavnim vezama neminovno pravimo kompromise, koliko smo spremni da i u prijateljskim vezama popuštamo? Ja sam sve manje u stanju da prihvatam bilo kakve gluposti, dođe mi da ošamarim osobu i da joj kažem “alooooo, jbt, ne budi tako glupava”. Zato je valjda i teže da u ovim godina ostvariš neko prijateljstvo sa osobom koju tek upoznaš, lakše je održavati veze sa onima koje znaš odavno. Evo, npr. moje prve komšije, momci moje godište, znamo se od kad smo bili bebe, kupali se goli u bazenčiću, nemam pojma šta smo sve radili, pa smo se onda udaljili jer smo bili van grada. Sreli se sad skoro jer su se i oni vratili kod oca i od tad razmenimo koju poruku, ispričamo se na kapiji, ono najopuštenije, zezamo se. Njih doživljavam kao da su mi neki rođaci. I onaj osećaj da u svakom trenutku možeš sa njima da sedneš, popiješ kafu i da ti bude prijatno. Što mi naravno ne bi bilo nimalo prijatno da sad upoznam neku potpuno novu osobu i da se mi tu sad odjednom extra združimo. Kome to treba?

            Sve u svemu, smatram da sam dobar prijatelj onima koji prijateljstva shvataju ovako kao ja. A onda sam shvatila da ova moja drugarica koleginica sa svojim suludim principima i razmišljanjima prijateljstva ne shvata kao ja i da verovatno ne misli da sam dobra drugarica. Ona misli da drugarica mora da podrži svaku tvoju glupu odluku umesto da ti kaže iskreno u lice šta misli o tvojim potezima. I misli da drugarica treba da govori kako ti je bivši dečko debilčina raspala, umesto da ti kaže da je tvoj bivši dečko okej, ali ima druge prioritete u životu i vi samim tim niste jedno za drugo. I misli da sa drugaricom moraš svakog dana da se čuješ x puta, što ja stvarno ne mogu, ne moguuuuu i svaka moja druga drugarica to zna i ostavlja me na miru. Poslednje što mi je ispričala jeste da neka njena rođaka kad god se čuju nikad je ne pita šta kod nje ima novo, nije je pitala kako je bilo prvog dana na poslu iako su razgovarale. Meni je sasvim okej da me neko nešto ne pita, nego da me pita čisto reda radi. Mislim, to je daleko iskrenije i po meni je u redu. Ona je rekla da je to za nju užasno i da ne može da shvati. Što bi značilo da sam u obavezi da je svakog dana pitam i ono što me ne zanima, jer to rade dobre drugarice. Ne znam.

            Ovaj post nema neku poentu, sem da bude zapisano ono o čemu da ovih dana mislila. Ono pozitivno što se desilo početkom meseca jeste da sam položila poslednji ispit iz književnosti (ostala je samo sintaksa, alelujaaa) i samim tim napokon dozvolila sebi da sa uživanjem pričitam nešto van programa. Čitala sam i dok sam polagala ispite, nije da nisam, ali nikad sa uživanjem, nikad opušteno. Kad studiraš književnost razviješ posebnu tehniku čitanja, nazvala bih to taktičkim čitanjem. To je čitanje sa razmišljanjem, ono gde moraš odmah da prepoznaš šta je od toga što u knjiži čitaš izuzetno važno za analizu dela, da prepoznaš motive, pripovedače, da vidiš koja je to vrsta romana  ili ako je pesma onda rima, stih, strofa itd. I sve ti to oduzima užitak. Da ne pričamo o tome da za ispite za koje sam imala da pročitam preko 20 dela i da zapamtim samo sve te likove iz svih dela, a onda i sve ostale detalje, nije nikakvo čudo što nisam imala živce za dodatnu literaturu. Ali došlo je na red i to.

            Nokti su mi predugački i ovaj post sam pisala preko sat vremena i još 15min dok sam pročitala i ispravila sve greške, tako da bi bilo redno da ga objavim.


Noviji postovi | Stariji postovi


From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.

BROJAČ POSJETA
166847

Powered by Blogger.ba