beats by dre cheap

U bašti već mesec sija žut i laste odlaze na jug, a mi se vrtimo u krug.



            Ovaj blog je oduvek bio neki, nazovimo ga, moj ljubavni dnevnik. I mada, tu i tamo, imam i neke blistave momente vezane za neke druge teme, ono o čemu sam najviše pisala i što će verovatno i nadalje biti tako jesu ljubavni odnosi. Ne znam ni koliko vas me više čita i prati moje pisanje, jer ponekad je i meni samoj žešće smaranje uopšte pisati o tome. Ali ovih dana shvatila sam nešto bitno o sebi i valjalo bi to zabeležiti.

 

            Pre određenog vremena, sasvim slučajno, upoznala sam dečka koji ima ispunjene sve kriterijume koje sam u svojoj glavi zamislila. Dečko je stariji od mene, jako zreo, obrazovan, radi vrlo ozbiljan posao. A ono što je mene zapanjilo najviše je to kako je komunikacija sa njim smislena. Nema nekih opštemestaških glupavih tema. On me ne pita šta radim ili neka slična sranja koja priupitaš kad ne znaš šta drugo. On pita kako provodim slobodno vreme, pita u šta bežim kad me stignu loše misli, pita najjednostavnije „kako si danas?“. Sva njegova pitanja su sa ciljem da me upozna i to ne da me upozna površno, nego da upozna mene kao osobu, a ja i ne pamtim kad je neko želeo da upozna pravu mene. On poštuje i ceni moju porodicu, a isto tako je apsolutno posvećen svojoj. Nema tenzije, nema straha da ću reći nešto glupavo. A najvažnije od svega je to da nakon svih mojih cimanja oko xy osoba, sad ni prstom nisam mrdnula, a neko je prosto došao. Samo je pitao da li hoću da prođe mojom ulicom pre nego što ode na trening. I prošao je. Međutim, ja tu ne osećam ništa. Ništa sem onoga da je sve to lepo i na mestu i da se mi razumemo na toliko nekih čudnih nivoa (jer smo prošli neke slične stvari i smrt oca), ali da mi uporno nešto fali. Moja drugarica ovakve momke naziva dobrim na papiru. I to je to. A ja sam samoj sebi rekla: Z, sve je to super, ali ti osećaš da to nije tebi suđeno i nemoj traćiti ni svoje ni tuđe vreme. Move on.

 

            Čovek je tako proklet, jeste zaista. Malopre, vraćajući se iz grada, razmišljala sam kako ću da napišem ovaj post, setila sam se one jedne rečenice iz filma „Her“: Sometimes I think I have felt everything I'm ever gonna feel. And from here on out, I'm not gonna feel anything new. Just lesser versions of what I've already felt.”. Ja sam se bukvalno tako osećala pre par meseci. U mojoj glavi bilo je nemoguće zamisliti da mogu da se zaljubim. Kao da je za mene taj osećaj potpuno stran. A onda sam se zaljubila. I to tako glupo, tako ludo. Neobjašnjivo. Zapravo, ja i  ne znam u šta sam tačno zaljubljena. Bilo bi lako reći da je to samo izgled, rekla bih sebi kako sam plitka i otkinula sam na nekog prezgodnog i prelepog tipa i završen slučaj. Ali nije tako. Kad realno razmislim, on npr. uopšte nije univerzalno lep tip. Mene je kod njega nešto drugo toliko fasciniralo i toliko me pomelo. Pa kao što sam mislila da se nikad više neću zaljubiti ovako, skoro da sam uverana da se nakon ovoga više neću zaljubiti. Bar ne ovako. Ja bih vama naširoko i stalno pisala o tom dečku, ali ne mogu. O njemu pišem negde drugde. Prokletstvo ovog zaljubljivanja je u tome da je ono sa jedne strane dobro, jer je u meni probudilo sve ono za šta sam mislila da je nekad davno umrlo, da su sve moje nežnosti sahranjene davno na groblju i da mene ništa ne može da poremeti . Vođena time, ja sam uletela u taj odnos mnogo naivno i sasvim sigurna u sebe, pa sam ostala potpuno zabezeknuta i iznenađena kad sam shvatila da sam se saplela i pala. Postoji taj dečak za kojim svaki atom mog tela žudi, ali avaj. Samo čekam da me prođe.



Mhm A-ha Oh Yeah Da-da
http://vronska.blogger.ba
09/11/2018 02:06